Magnetsko polje bilo je prejako, nije bilo sanse da promenim smer.
“…I ne e vazno kolku…
Ne prasuvam do koga…
Go ziveam denov kako posleden da e…”
♥r
Secate se skolskih spomenara? Skoro svaka devojcica imala je po nekoliko. Dnevnike naravno, neke sa slikama Sare Kay, a neke samo u obicnim tvrdim koricama. Od tih dana proslo je mnogo godina, nekoliko zivota i na stotine napisanih strana.
Pronasla sam jedan sinoc. Preziveo je mnoga seljenja, dva rata i jos mnogo sto-sta.
Okretala sam pazljivo pozutele izguzvane stranice, smejala se svojim pokusajima i stihovima napisanim najlepsim slovima i rukopisom. Zelje i snovi jedne devojcice izmedju korica starog spomenara i medju njima jedan Vasa. Jedna sportska ljubav, daleka, pomalo zaboravljena ali evo tu na papiru zivi.
Vratio se deo snova iz spomenara. Zaziveli su trenuci sa loptom. Ja, ponovo na sportskom terenu. Mnogo mi je nedostajao. Nisam imala hrabrosti. Nisam imala ni snage, ni samopouzdanja, a zelja me je gusila godinama. Trcala sam, vozila biciklo, planinarila, ma sta nisam, ali lopta ona je deo mojih ruku, ona je deo moje duse od trenutka kada sam prohodala i dobila prvo onu krpenu, pa kasnije i pravu koznu.
Vratio si me u dane kad sam bila zeljna uspeha. Kada sam gorela od zelje da se dokopam tima “crvene zvezde” i da osvojim svet. Vratio si me tamo gde sam uvek pripadala, a jedna mala bezazlena prehlada sve te snove pokopala.
Tvoj osmeh je decacko nevin. Ponekad kao da se ne uklapa sa tvojim sirokim ramenima i tvojom snaznom desnicom. E, tada bih na njoj nacrtala osmeh da ne izgleda tako zastrasujuce snazno, a znam da mora!
Spretno cavrljas uz caj, med i vanilu. Pustam te da pricas, dok pokusavam da odgonetnem svaki tvoj pogled. Pogled tako topao i drag dok klizi po mom licu.
Gledam kako nas gledaju. Upadljivo zainteresovano prate nase pokrete. Ima li tu necega vise od samo pogleda, zednih zbog daljina, ukrstenih dalekih puteva i cudnih sudbina.
Zastajes na tren, gubis nit… gledas me pomalo zbunjeno, sklanjas pogled u stranu ali nastavljas da pricas… O, pomislila sam da ces stati, da nemas vise reci, ni prica, a ti u poslednjoj sekundi izvuces jos jednu ne ispricanu iz rukava.
Spretno kao madjionicar kad sakrije zeca u svom cilindru, krijes svoju zbunjenost iza osmeha i nevinog decackog pogleda.
Trudis se da osetim ozbiljnost u tvom glasu. Slatko namrgodjen me upozoravas da ti se ne smejem, da ne remetim vaznost i lepotu trenutka. Klimam glavom i slazem se napucenih usana, kao klinka koja je uhvacena u lazi.
Pustam da me vodis kroz sadasnjost, bez buducnosti, bez juce, samo sada i svakog dana iznova. Konacno je i zivotno iskustvo donelo nesto lepo sa sobom. Konacno se isplacuje ovaj zivot i prozivljeno u njemu.
Dopada mi se ova sloboda i mir koji osecam tu negde ispod srca. Naucila sam da drzim jedan minut u ruci, jedan tren dugacak kao zamah galebovih krila i tren zalaska sunca… Naucila sam da drzim tvoju snaznu ruku u svojoj.
Pokazala sam ti isarane stranice starog spomenara. Jednog cupavog snaznog mladica. Trebao je postati zubar. Ne znam sta se sa njim dogodilo. Mozda cu jednog dana saznati.
Samo si se nasmejao i rekao: “sta da radim sa fizurom?”
♥r
Padala je kisa danas. Sumorno nebo nad mojim malim gradom. Jezero nije imalo plavu boju, ali sam ja imala mir u dusi. Da li me je tvoj glas sinoc umirio ili sam uspela da nadjem mehanizme odbrane, nevidljivo instaliram i na brzinu osiguram srce i za vreme kise, pitam se jos uvek?
Ponekad je dovoljno da na neke ljude samo pomislimo pa da nam izazovu osmeh i da nam srce zakuca u poznatom ritmu bum-bum.
Padala je kisa, ali nije bilo hladno. Pozelela sam da u gumenim cizmama prosetamo obalom jezera- rekla sam to naglas, da me cuju, da me i nebo cuje. Sta si ti danas pozeleo, ne znam ali znam da si ti setao vinogradima po suncanom i veselom danu, tamo negde daleko… Da li ti je nedostajo moj osmeh, to cu mozda saznati sutra…
Kisa, jezero, vinogradi, vino, neki nepoznati osmesi, dani koje ne poznajem, ni njihov tok, ni tvoje navike kada nisi ovde, ni ljude koji govore nekim drugim jezikom, ni kuce, ni puteve, ni to nebo sto je iznad tvoje i moje glave, jeste isto ali iznenada nepoznato i daleko…
Ovaj moj dnevni zapis ima samo jednu poruku, volite se ljudi i delite osmehe, drzite se za ruke, darujte i primajte ljubav, uzivaj te u njoj kad je pored vas, dok je u vama, sa vama… i nikada, nikada ne mislite da je greska, jer ljubav ne moze biti greska…
Verujem da ste ovo sigruno 100x do sada culi, ali verujem i da izgovorite tek onda kada neke stvari krenu nizbrdo ili pri gubitku dragih osoba… e, onda svi mi zalimo za proslim danima i nedovoljno izrecenim osecanjima…
Jedan voz je otisao, ali sam ubedjena da ce se jednom taj voz vratiti ili ce ovog puta biti avion, jos uvek se ne zna, jer nisam vlasnik carobne kugle a nemam ni Aladinovu lampu..
Ljubav nikada nije greska i ne cinite to od nje.
♥R
” … ma sve ti nebo vrati i zapamti svaki dug
svatko od nas sanja, a nebo odredjuje put… “
Dugo, rekla bih predugo zivim u austriji. Bilo je godina u kojima nisam imala vremena da slusam nasu muziku i da pratim nasu scenu, ali jednog dana, pre vise od deset godina, cula sam njene pesme kod prijateljice, njen glas je savrsen, dodiruje ispod koze. Od tada cekam svaku njenu novu pesmu. Uz “carobno jutro” sam plakala i radovala se na desetine puta, uz “poljubi me” cekala zore kraj prozora …
E i da je Nina Badric kojim slucajem rodjena u americi, bila bi poznata sirom sveta, ali je i ovako dovoljno poznata i priznata. Ta zena je borac. Ima snagu reke i ima glas koji prodire u srce, samo je morate oslusnuti. Njene pesme su price. Kratki filmovi. Njene pesme imaju poruku! Jos je nisam cula uzivo, ali znam da hocu. Cesto sam u Zagrebu i ulovicu je vec negde…
“Nebo” je jos jedna njena prica, pa oslusnite reci. Priblizava se Evrovizija i mi se polako organizujemo, naravno da je i Zeljko u nasim mislima 
austrijanke sam vec mobilizirala, spremili smo telefone i oni glasovi koji dodju iz austrije su i od nas nekoliko koji ce mo dati sve od sebe… pa Nina i Zeljko srecno!
Ne volim rastanke, jer ne umem da zadrzim suze. Ne volim ni hladne zeleznicke hodnike, ni pruge koje vode daleko od mesta na kome sam i vozove sto mi svaki put kad krenu odnesu po jedan deo srca.
Tog 4. maja, moje celo srce je otislo sa jednim vozom. Iscupao ga je iznenada i poneo u noc.
Ne moram vam pricati detalje ove price, verujem da je slicna mnogim vasim pricama. Pronadju se dve duse zeljne radosti. Kazu kao kad poklopac pronadje svoj lonac, kad krpa pronadje zakpru, kad… se sve kockice sloze… nestvarno, kao san…
Najvredniji i najinteresntniji poklon koji sam ikada do sada dobila, a prestala sam da verujem u skoro sva cuda. Ovo cudo me je oborilo sa nogu i to samo u nekoliko plesnih koraka.
Pocela sam da se pitam, da nije ovo samo iluzija? Sta mi je? Mozda neka cudna bolest? Ma, koji mi je vrag? Gledam se u ogledalu i ne prepoznajem.
Hodam pravih ledja, uzdignute glave dok cudne cestice kruze oko mene. Primecuju ih i drugi. Ja se pravim pomalo blesava, a srce ono bi da vrisne. Da, zavristalo je te noci na zeleznickom peronu.
Izmedju mojih sigurnih koraka utrcalo je jedno”ali” i saplelo me. Brzo sam ustala i potrcala da ga stignem. Utrcalo je u voz i odnelo dva srca odjednom.
Svaki poklon otvorim sa velikom paznjom i puno ljubavi. Imala sam veliku srecu, dobiti tebe na dar, bas onda kada sam to najmanje ocekivala. Nisam sigurna da ce se to ikada vise ponoviti, kao sto je i svaka prica na svoj nacin drugacija, takvi smo i mi ljudi.
Moji prijatelji su veliki diplomati, cekaju strpljivo rasplet situacije i svaki dan ponavljaju ” da zbogom nije i kraj” , i proricu srecan zavrsetak, a ja kazem da su pod utiskom Joksimoviceve pesme.
Pa zar ljubav moze da ceka? Moze li?
Ja bih okrenula zemaljsku kuglu, sklonila sve oblake sa neba da ti ne zaklanjaju mesec, rasirila najsjajniji zvezdani strik, zaustavila voz usnama…
Sakupila sve lopte na igralistu i slozila na policu umesto knjiga…
Malo je toga, sta ja ne bih uradila.
Sve ono o cemu sam sanjala je u tebi a sve to stalo je u jedan voz.
Ostao je prazan peron iza nas.
♥R
Smtr je konačna stvar. Nje se ne trebamo bojati, niti od nje strahovati. Ona se desi i gotovo, ali život, život je težak, nepredvidiv i ponekad toliko nepravedan da boli, da od njega sve boli i da ta bol ponekad samo utihne, kao kad drvo dogoreva na vatri a onda odjednom bukne vatra sa novim komadom drveta.
Volimo, ne volimo, radujemo se, ne radujemo, trčimo, padamo, ustajemo, plačemo, smejemo … Kao na filmu, smenjuju se scene i glumci u našem životu. Zavesa se podiže i spušta kao i prozorske roletne. Ponekad zaboravimo na njih, na plan, na sate i minute, otrčimo u pogrešnom smeru za nekom novom nadom, utrčimo u pogrešan autobus, obujemo pocepane čarape, obučemo naopako gaće, sve je to život, zar ne?
Umorila sam se. Možda zato što se tuga ne moze podeliti na dvoje. Možda i zato što se bol ne može namazati marmeladom od sljiva i pojesti sa vrucim palačinkama.
Probala sam danas da trčim za jednim bumbarom. Zumzao je neumorno oko moje glave dok sam sredjivala vrt. Baš me je razljutio i probala sam da ga stignem. I ma koliko on bio trom i sav onako okrugao i crn, nisam uspela da ga uhvatim. Jureći tako sam umalo pala preko komšijske ograde, bilo je ili on ili ja. Bumbar je sretno odleteo, ja sam radosno pozdravila komšiju Mishela i zavrsila priču.
Osećam se pomalo ispražnjeno. Mozda i ovo aprilsko vreme utiče na moja osećanja. Verujem da vam je poznat osecaj kada nemate ideja i kada vam je sve ravno do….Švajcarske… i dalje… da, baš tako, ne vidim trenutno ni alpe sa belim vrhovima tik ispred nosa, ali vidim moju prijatelejicu koja maše sa prozora preko puta i osmehuje mi se najradosnijim osmehom na svetu…
Zbog nje sam ustala, zbog nje sam napravila kafu i zbog nje sam izasla na klupu ispred kuce, da podelimo taj osmeh zajedno i nasmejemo se nasim zivotima onako u brk.
Šta bih ja bez nje? Moji prijatelji su ostali uz mene, oni ljudi koje nisu pokvarili evri i naslovnice sa raznoraznih casopisa.
A ti mali žuto-crni bumbaru, pripazi se i budi fin, jer eto mene opet, nemoj da me ljutiš…
Jedno veliko hvala mojim prijateljima! Iskrenim i odanim i u najtezim vremenima.
OSMEH CINI CUDA, DVA OSMEHA, JOS JEDNO CUDO VISE …
♥
Dva sata posle ponoci. Budim se kao da je osam ujutro i osecam jak bol u grlu. Ne mogu da udahnem, ne mogu da progutam! Upomoc! Sta je ovo?
Budna sam i osecam se slabo, uplaseno, ne smem da ustanem iz kreveta. Trazim telefon da pozovem “Hitnu pomoc”, groznicavo razmisljajuci da li je moguce da cu zbog ovakvih bolova i otecenog grla da skoncam! Stigla sam nekako do vode i popila prvi gutljaj. Skliznu voda niz moje uzareno zdrelo, ipak je ostalo malo mesta. Disem, samo polako govorim sebi i bez dodatne panike.
U narednim minutama bilo mi je jasno da sam zaradila “bombasticnu” Anginu i da sad moram progutati antibiotik velicine oraha. Jedva disem, kako cu da to izvedem, mislila sam tresuci se od straha i temperature koja je iz sekunde u sekundu rasla a drhtavica me dodatno tresla uz osecaj da i pod podamnom podrhtava.
Uspela sam! Antbiotik je progutan. Pocelo je odbrojavanje i preznojavanje.
Pre mnogo godina, napustila sam igranje odbojke zbog ucestalih angina. Sa tom ljutnjom sam tada napustila Beograd i preselila se u Austriju. Pocela da radim i radovala se da ce me austrijske alpe izleciti kao Hajdi. Ali i nakon tri godine boravka, angine su se ponavljale.
Moj sef odeljenja iznenada odluci da me posalje na operaciju krajnika i to u potpunoj narkozi, je’l te preko veze jer su se takve operacije izvodile samo pod lokanom anestezijom. Nakon nedelja provedenih u strahu i cmizdrenju, pristanem na zahvat.
Ne moze tu nista lose da se dogodi, radimo skupa, svi se znamo, pazice me i maziti dodatno, tesila sam samu sebe.
Budjenje iz anestezije, nije bilo nimalo veselo. Najteze koje sam imala, a imala sam ih par do tada. Bolovi u glavi, vratu, grlu, krvarenje i tako da vam ne opisujem bas sve do detalja, bice vam muka. Na sve sam bila spremna, znajuci da su takve operacije kod odraslih puno bolnije, ali nisam bila spremna na to sto je usledilo sat vremena nakon operacije!
Naime u moju subu je bukvalno uletela glavna sestra i rekla: ” Saro probaj da otvoris usta”, ja k’o mali papagaj otvorim koliko mogu i cekam. Ona izjuri napolje i vrati se za par minuta ponovo. ” Duso moja, nemoj da se brines sve je u redu, i sve ce brzo proci ,” ali mi i ovako opijenoj od nakoze nije delovala ubedljivo, sa suzama u ocima me ostavi da gledam za njom.
U sledecoj sekundi je “uleteo”moj kolega lekar i zamolio me da opet otvorim usta da on pogleda ranu.
Kazem ja “aaaaa” kaze on: ” pa da l ije moguce?”, e tu sam vam ja pala na kratko u nesvest i ne znam sta je posle tacno bilo!
No, nakon nekoliko sati i uz psiholosku podrsku, saoptili su mi da ne znaju kako, ali da su mi operisali samo jedan krajnik, a ovaj drugi je jos uvek u zdrelu!!!!!
Pa da li je ovo moguce?, pitala sam sada samu sebe.
Ljuta, besna, razocarana, umorna i iscrpljena od svega mislila sam da cu ubiti “HNO” lekara, anesteziologa i instrumetarku.
Pa da li je moguce, da ne umeju da broje do 2?
Te nedelje sam bila u psihickom soku i nisam vise ni sa kim komunicirala a znala sam da cu toj bolnici dati otkaz i oticu u ……… e, tako.
Ove noci vise nisam bila ljuta na “HNO” lekara! Zamislite da mi nije operisao ni jedan krajnik, ja bih se zasigurno ugusila! Sreca moja pa sam imala samo jedan i uspela da kroz oteklo grlo ipak udahnem i progutam lek.
Eto!
